степски вук
И одиста, ако је свет у праву, ако је та музика по кафанама, те масовне забаве, ти американизовани људи, задовољни тако ситним стварима, онда сам ја крив, онда сам ја луд, онда сам одиста, како сам себе често називао, степски вук, животиња која је залутала у туђ и неразумљив свет која више не налази своју постојбину, ваздух и храну.
Силник пропада због силе, грамзивац због новца, покорни пропада служећи, а онај који тражи насладу пропада од сласти.
Човеку се пружа могућност да се потпуно преда духовном животу, да покуша да се приближи идеалу свеца. И обрнуто, пружа му се могућност да се потпуно преда својим нагонима, прохтевима својих чила и да сва своја стремљења усредсреди на стицацње тренутних наслада. Први од ових путева води до свеца, до мученика душе, до самопредаје Богу. Други води до трулежи. Грађанин покушава да живи пријатно у темперираној средини између ова два пута. Он се никада неће предати нити заносу, ни аскези, никада неће постати мученик, никада неће пристати да буде уништен-напротив, његов идеал није да се преда, већ да одржава сопствцено Ја, његова стремљења нису уперена ни према светлости ни према њеној супротности, све што је безусловно њему је несносно, он хоће да служи Богу, али у заносу, хоће да има врлине, али да му је добро и удобно на земљи. Укратко, он покушава да се насели у средини између крајности, у умереној и повољној зони без жестоких бура и олуја, у чему и успева, али на рачун оног животног и осећајног интензитета који прижа живот усмерен према безусловности и према крајностима. Интензивно се може живети само на рачун сопственог Ја, а грађанин ништа више не цени него своје Ја (које је, додуше, развијено само рудиментарно) и према томе достиже самоодржање и сугурност на рачун интензитета. Уместо да сумануто буде опседнут Богом-стиче мирну савестм уместо насладе-пријатност, уместо слободе-удобност, а уместо смртне ватре-угодну температуру. Због тога је грађанин по свом бићу створен са слабим животним погоном, плашљиво, те је лако управљати њиме, јер се боји сваког давања самог себе. Зато је он наместо моћи поставио већину, наместо силе закон, намесо одговорности гласање.
Човек није чврсто и трајно уобличење (то је био идеал антике и поред супротних наслућивања њених мудраца), већ је пре покушај и прелаз, дакле, ништа друго него узани и опасни мост између природе и духа.
Био је то или висок степен мудрости или само најобичнија невиност, али онај ко је могао да живи за сваки тренутак, ко је толико живео у садашњости и умео да цени сваки мали цветак на путу и вредност сваког најмањег разиграног тренутка, томе живот није могао да учини нажао.
Једино хумор, тај видни изум оних којима је препречен пут ка оном највишем, за шта су позвани, тај изум оних скоро трагичних, најдаровитијих несрећника, једино хумор (можда најчудније и најгенијалније достигнуће човечанства) извршава и оно немогуће, наиме, спаја и сједињује све области људског бића у зрацима својих призми. Живети у свету као да то и није свет, поштовати закон а стајати изнад њега, поседовати као да се не поседује, одрећи се као да то није одрицањ-све ове омиљене и често формулисане захтеве високе животне мудрости може да остварује једино хумор.
Херман Хесе